Plaćate kikiriki, dobijate majmune

Zašto ministri moraju da koštaju koliko i direktori: Singapurska lekcija koju nećemo naučiti

Matematika koju svi razumeju, ali niko neće da prizna

Zamislite da tražite CEO-a za kompaniju vrednu milijardu evra. Ponudili biste mu 1.500 evra mesečno? Naravno da ne - dobili biste nekoga ko ili ne zna svoj posao, ili planira da “zaradi” na drugi način. Pa zašto onda mislimo da možemo da dobijemo kvalitetnog ministra finansija za te pare? Singapur je ovu jednačinu rešio pre 50 godina. Lee Kuan Yew je bio brutalno jasan: “Plaćate kikiriki, dobijate majmune. A majmuni ruše ekonomiju.” Danas singapurski ministri zarađuju između 500.000 i milion dolara godišnje. Rezultat? BDP per capita od $88.000 i jedna od najnižih stopa korupcije na svetu. U Srbiji? Ministar zarađuje manje od middle managera u Microsoftu. I onda se čudimo što nam zakoni izgledaju kao da ih je pisao neko ko nikad nije radio u privredi.

Brojke koje bole (ali su istinite)

Trenutna realnost:

Dakle, tražimo od nekoga da upravlja budžetom od 15 milijardi evra za platu koju ne bi prihvatio ni kao početnu u privatnom sektoru.

Recimo da ministar treba da zarađuje 30.000 evra mesečno. Zvuči mnogo? Hajde da računamo:

30 ministara x 30.000 evra x 12 meseci = 10.8 miliona evra godišnje To je 0.00072% državnog budžeta Ili koliko košta 200 metara autoputa

Ali evo gde postaje zanimljivo - uz te plate dolaze i drakonske kazne:

Uhvaćen u korupciji = vraćaš 10x više nego što si uzeo Konfiskacija celokupne imovine (ne samo tvoje, već i sumnjive imovine članova porodice) Obavezna zatvorska kazna, bez uslovne Doživotna zabrana rada u javnom sektoru

Efekat ovog sistema: U Singapuru, kada je ministar za razvoj uhvaćen da je primio mito od 80.000 dolara, nije samo vratio novac - platio je kaznu od 800.000 dolara, dobio 12 godina zatvora, i njegova porodica je morala da dokaže poreklo svakog dolara koji poseduje. Kod nas? “Nije znao da mu je žena kupila stan od 200.000 evra.” Dodatni mehanizmi koji ovo čine mogućim:

Transparentnost imovine - pre stupanja na funkciju, detaljan popis sve imovine (tvoje, supruge, dece, roditelja). Svako povećanje mora biti objašnjeno. Exit bonusi - ako odradiš mandat bez afera, dobijaš dodatnih 50% godišnje plate kao bonus. Uhvaćen u malverzacijama? Gubiš sve. Profesionalni tim - ministar može da dovede 3-5 ljudi iz privatnog sektora sa konkurentnim platama. Ne stranačke kadrove, već ljude koji znaju posao.

Hoćemo li ikad biti dovoljno pametni da budemo “glupi”?

Ironija cele priče je što mi znamo da ovo funkcioniše. Svaka uspešna kompanija u Srbiji plaća top menadžment dobro i kažnjava krađu oštro. Ali kada treba da primenimo istu logiku na državu, odjednom je to “bacanje narodnih para”. Konkretni prvi koraci:

Pilot program - početi sa 3 ključne pozicije (ministar finansija, ministar privrede, guverner NBS). Plate od 20.000 evra + jasni KPI-jevi. Zakon o poreklu imovine - sa pravim zubima. Ne možeš da objasniš odakle ti stan? Gubiš ga. Tačka. Singapurski “corruption investigation bureau” - nezavisno telo koje ima ovlašćenja da ispituje BILO KOGA, uključujući premijera.

Realnost? Ovo se neće desiti. Političari neće glasati da sebi povećaju plate ALI i kazne. Narod neće podržati “bahate” ministerske plate. Mediji će urlati o “pljački”. I tako ćemo nastaviti da imamo ministre vredne 2.000 evra koji donose odluke vredne milijarde. A onda ćemo se čuditi što nam ništa ne funkcioniše. Kao što je Lee Kuan Yew rekao: “Između onoga što je politički popularno i onoga što funkcioniše, uvek birajte ono što funkcioniše. Narod će vam kasnije oprostiti što ste bili pametni.” Pitanje je samo - da li ćemo ikad biti dovoljno hrabri da budemo pametni?

· srednji-rok